Sa revije narodne nošnje pred svečani koncert KUD-a SEVOJNO
u Narodnom pozorištu u Užicu, 29. novembra 2004. godine, povodom 50 godina postojanja

Raznolikost i bogatstvo tradicionalnog načina odevanja, oblikovanog u okvirima kolektivnog poimanja pripadnosti i
iskazivanju individualnog osećanja i umeća, zasnovano je na nasleđu i tradiciji.

Prema načinu odevanja prepoznavalo se odakle je ko i, naročito u mešovitim sredinama, kojoj konfesionalnoj i etničkoj zajednici pripada. Odećom se, zajedno sa nakitom, od najranijih vremena iskazivalo kom se staleškom sloju društva pripada, kom uzrastu, a postojala je izvesna razlika u odevanju u svakodnevnim i prazničnim prikama.

Nošnja svakog kraja sadržavala je i magijsko-obredna značenja, a u oblikovanju i izradi raznovrsnih odevnih i ukrasnih oblika u osnovnoj funkciji zaštite tela u različitim klimatskim uslovima. U ulozi ukrašavanja osoba koje ih nose pokazivalo se i kreativno umeće i ukus pojedinca i zajednice.

Raznovrsna sadržajna, likovna i funkcionalna svojstva predstavljaju obeležja odevne kulture sredina i vremena u kojima su rukotvorine nošene, sa istovremeno prihvaćenim izvesnim odevnim elementima iz prošlih vremena.

Na formiranje odevnih osobina, pored kulturno-istorijskih činilaca kroz vreme i prostor, znatno su uticali priroda i klimatski uslovi. Tako kultura planinaca stočarskog načina privređivanja, kao i kultura ravničara i zemljoradnika nose u sebi svoja značenja i vrednosti, kako materijalne tako i duhovne kulture.

Građanska odeća razvijala se pod tursko-orijentalnim, a kasnije, kao u gradovima panonskih podneblja i jadranskog primorja, prvenstveno pod evropskim uticajem. Pod uticajem već navedih faktora dolazi do stvaranja određenih srodnih odevnih sadržaja u okviru većih kulturno-geografskih zona, kao što su centralno balkanska, panonska, dinarska i primorska sa svojim specifičnostima.

Pripremanje materijala, bojenje, krojenje, šivenje i ukrašavanje odeće, kao i njeno održavanje u prošlosti bio je ženski posao. Zavisno od prirodnih uslova odelo stočara odlikovalo se brojnim grubim delovima odeće od vune, jednostavne izrade u kpoja. U nižim i pitomijim krajevima, pored vune ili kože, pravili su odeću od biljnih vlakana, lana i konoplje, a šira upotreba pamuka počinje tek početkom 20. veka. Od ovih vlakana tkane s razne vrste platna:
laneno, konopljano, pamučno i mešovito, gde se pamuk mešao sa lanom, konopljom i svilom.

Vuna je imala najveću primenu u izradi materijala za odeću. Upotrebljavana je višestruko: za izradu sukna od koga su šili gornje delove odeće, letnje i zimske (zubuni, prsluci, gunjevi, koporani), za tkanje ženskih pregača, tkanica, suknji i torbi, za izradu čarapa i nazuvica, ženskih i muških kapa. Sukno se u početku nije bojilo. Upotrebjavalo se belo ili singavo (što se zadržalo u krajevima istočne Srbije. Tek poslednjih decenija 19. veka počelo je bojenje.

Koža se upotrebljavala kao dosta čest materijal za izradu odeće i buće (kožusi raznih oblika i veličina, torbe, šubare, opanci, najpre od neštavljene a onda od štavljene kože).

Postepenim prelaskom sa stočarstava na zemljoradnju, raspadanjem porodičnih zadruga, razvojem zanata, trgovine i industrije, izradu pojedinih delova nošnje polovinom 19. veka i kasnije pruzimaju seoske i varoške zanatlije: abadžije, terzije, ćurčije, pamuklijaši i opančari.

Početkom 20. veka, posredstvom trgovine i grada, selo usvaja izvesne delove odeće koje su izrađivali krojači koji su krojili odeću pod uticajem evropskog načina odevanja.

Od druge polovine 20. veka narodne nošnje iz prošlih vremena postaju kulturno-istorijska baštinjena vrednost, s tim što su se u dnevnoj upotrebi zadržale samo izuzetno, u ponekim zatvorenim sredinama i u određenim svečanim prilikama.

Jedan od načina da se tradicionalni kostim sačuva i prikaže publici je, pored muzejskih zbirki (gde se čuvaju originalni odevni predmeti) i scensko-folklorni kostim, koji kroz originale ili replike produžava saznanja o tradicionalnom odevanju u prošlosti.

Na svečanom koncertu KUD-a Sevojno, povodom 50 godina od osnivanja, gledaoci su imali priliku da vide sledeće nošnje:

• Najprepoznatljiviju, nošnju iz Šumadije.
• Užičku, koja je urađena od čistih prirodnih materijala iz našeg kraja, vunenog sukna i tkanina od konoplje, i to letnju i zimsku odevnu nošnju.
• Izuzetno bogate, raskošne i originalne ženske kostime, koji potiču iz drevnog grada Prizrena, u kome je živeo srpski car Dušanu u 14. veku.
• Vlasi-Carani, Srbi koji žive uglavnom u istočnoj Srbiji, imaju svoje karakteristične igre a i nošnju.
• Nošnju Srba iz Hercegovine, i igri Linđo.
• Veselu i razigranu nošnju čočeklija iz Vranja.
• Poletnu, šarenu i originalnu nošnju iz Banata.
• Autentična nošnju iz okoline Leskovca.
• Bogatu i verodostojnu originalu, nošnju iz Niša.
• Vlaška odeća iz istočne Srbije još je jedan dokaz bogatstva i raznolikosti našeg naroda.
• Jugo-istočnu Srbiju ovom prilikom predstavlja nošnju Šopa.
• Makedonsku narodnu nošnju kao i igre, KUD Sevojno s ponosom prikazuje.

U našim igrama i narodnim nošnjama samo se može uživati!

Snežana Tomić-Joković, etnolog, kustos u Muzeju u Sirogojnu,
bivši član KUD-a Sevojno,
Dragomir Božović, umetnički rukovodilac ansambla